Život u začaranom krugu ćutanja

Prepoznaj, prihvati, razumi, reci kako se osećaš, postavi granice

Upoznali su se na venčanju njene dobre drugarice. Nije joj se naročito dopao. Ali dala mu je broj telefona. Zašto? Zato što je tražio. Posle nedelju dana se pozvao da dođe kod nje. Prihvatila je, iako je bila u strašnoj gužvi. Zašto ? Zato što je tražio. Posle 2,3 nedelje “zabavljanja” ubedio ju je da kupi auto i to baš onaj koji je on mislio da joj odgovara, iako ona nije želela. Zašto? Zato što je on rekao. Auto se pokvario. On se ponudio da ode i obavi sve oko popravke. Nije joj se javljao  10 dana. Kad ga je pozvala da pita šta se dešava, rekao joj je da ga ne zove, da će se on njoj javiti kad sve bude gotovo. Ostala je i bez para i bez automobila.  I bez dečka. Pitala sam je kako se to završilo. Ispričala je sve mami koja je na to “poludela”, pozvala ga i završila sve sa njim. Dobila je novac nazad. On joj se više nikad nije javio. Na sreću.
Ovo je samo jedna od slika iz Mioninog života. Nikad se nije osećala slobodnom.Bilo koji pokušaj samostalnog donošenja odluka je sprečen u samom početku. Slična je situacija trenutno i na poslu. Iskorišćavaju je svi, od kolega do šefa. Stalno nekome pomaže da završi svoje poslove, šef joj daje najviše posla, skoro svakog dana radi prekovremeno , a za to nije plaćena. Kad drugi ostanu duže dobiju ili slobodan dan ili novac. I što je najgore, šef je počeo da se neprimereno šali na njen račun pred kolegama, da je ismejava.  Jedan emocionalni nokaut za drugim.
Potražila je moju pomoć. Ono što me je uplašilo je priznanje da NIKAD U ŽIVOTU NIKOME NIJE REKLA “NE”.

 Od tuge do povlačenja u sebe

“Koliko neko može da te gura, a da se ne pobuniš?“ Tišina. Zaplakala je. “Da li bi mogla da se usprotiviš nekome kad su u pitanju neki drugi ljudi, da se za nekog drugog zauzmeš?” Osmeh joj je prešao preko lica jer uvek je bila tu za svoju sestričinu.
Ovo je uobičajena stvar. Zauzeti se za sebe osobama koje nisu u stanju da postave svoje granice, koji nisu asertivni,  gotovo je nemoguće. Ali, kad vide da neko drugi,  do koga im je stalo pati, ne prezaju  skoro ni od čega. Posledica ovakvog ponašanja kod osobe koja ne može jasno da prepozna i prihvati svoje potrebe, ideje ili zahteve jeste život pun frustracija , naučene bespomoćnosti, pojačane tuge i povlačenja u sebe. Miona je polako ulazila u depresiju.

Potraga za uzrokom

Miona je odrasla bez oca, preminuo je kad je imala dve godine. Majka se potpuno posvetila njoj, sve svoje potrebe zadovoljavala je kroz Mionin uspeh. Uvek je sve završala za nju, pomagala joj sa domaćim zadacima sve do kraja srednje škole. Znala je koji je najbolji izbor fakulteta za Mionu, znala je ko je dobar dečko ili prijatelj za Mionu. Gde treba da ide i sa kim da se druži. Miona nikad nije ni pokušala da se suprostavi  jer je verovala u to da “mama zna bolje”. I tek posle epizode sa dečkom sa početka price i mama je shvatila da je Mioni  potrebna pomoć, da mora u jednom trenutku da se osamostali.
Počeli smo sa OTKRIVANJEM NJENIH GRANICA.
Šta je za Mionu previše? Kad ona zna da je neko “prešao granicu”? Nikad o ovim pitanjima nije razmišljala na ovako konkretan način. Posle naših razgovora je rekla da joj je sada jasnije da kaže kad  se to dešava.
PRVO JE MORALA DA SE UPOZNA SA SOBOM, da otkrije ko je ona, koja su njena uverenja. Sebe je smatrala fer osobom. ŠTA JE ZA NJU FER? Opisala je mnoge situacije u kojima se drugi prema njoj nisu poneli fer. I tek tada shvatila da su prelazili granice jer im je ona to dozvoljavala.
“Vrlo lako opraštam drugim ljudima”. Počeli smo da radimo na njenoj divnoj sposobnosti da oprosti, nije zlopamtilo. I došli do toga da OPRAŠTANJE PONEKAD POGORŠA STVARI.
Mnogi ljudi misle o sebi ko o “dušama koje sve opraštaju”. To je tako hrišćanski i jedna je od osnova  soijalnog života. Deo je našeg kolektivnog nesvesnog. Prijatelji i naši voljeni nas često povrede ne razmišljajući. Pokušamo da ih razumemo i oprostimo. Kad to tako pojednostavimo lako upadamo u zamku da “ako nešto može biti dobro, onda uvek treba da je dobro”. Opraštanje je divno, ali kad nekome stalno opraštamo , a taj neko ne menja svoje ponašanje  u stvari mu pomažemo da postane još gora osoba od one koja jeste .

Hronično opraštanje

Miona je mislila da su svi ljudi dobronamerni, jer je ona bila takva. A kad ljudima ne kažemo da su  nas povredili i da se ne slažemo sa nekim njihovim postupcima ili mišljenjem, osobe koje se ponašaju loše počinju da misle da je to ponašanje normalno. Kao npr Mionin šef. Mnoga istraživanja pokazuju da partneri koji stalno vređaju, psuju , ponižavaju svoje supružnike , češće nastavljaju sa takvim ponašanjem ako im partner oprašta. Slično je i na poslu. Ovakva vrsta “ hroničnog opraštanja”ne vodi  promeni ponašanja osobe koja povređuje. Ljudi menjaju  svoje ponašanje tek kad budu sankcionisani, kad vide da nešto gube. A onaj koji oprašta bezgranično, često upada u ulogu žrtve.
Tek kad je razumela da ona u stvari svojim konstantnim opraštanjem svome šefu čini loše, pomislila je da bi trebalo da se promeni, što jedino vodi promeni njihovog odnosa. Ta promena je za nju značila da je ISKRENA I POŠTENA u odnosu sa drugima, a ne ASERTIVNA.

Kako komunicirate?

U radu sa klijentima uvek vodim računa o tome kako oni govore i na koji način se izražavaju.  Na taj način mnogo brže ojačaju i usvajaju nove oblike ponašanja. Ovo se u terapiji zove REFRAMING. I zato se uvek ponudi neka STRATEGIJA koja donosi rezultate. Objasnila sam joj šta je ASERTIVNOST, da je to jedan oblik mirne, jasne komunikacije bez vikanja i verbalnih uvreda.  Postalo joj je jasno da drugi ljudi ne mogu da čitaju njene misli I da ne znaju kako se ona oseća , ako im ne kaže. Smeškanje i klimanje glavom nikad ne vodi tome da druga osoba “sama na kraju razume da greši”. U takvim okolnostima frustracija raste, a čuda se ne dešavaju. Koliko god da su druge osobe inteligentne, često ne razumeju da povređuju druge ljude. Miona je odmah u tome prepoznala svog šefa.
Ponudila sam joj sledeću  ASSA strategiju( od engleskog: Alert, State, Sell, Agree):
-Obavesti osobu da želiš da pričaš sa njom o tome što te muči. Ukoliko odgovori da će organizovati razgovor drugom prilikom, ne prihvataj. Kaži:“ U redu, onda ću ti reći ukratko sada”.  U ovoj tački nema emocionalne ucene ni svaljivanja krivice na drugog.
-Jasno kaži šta je problem. Miona je rekla šefu:” Smeta mi kad vičete na mene, izaziva u meni bes a mislim da Vi izgledate neprofesionalno red svojim klijenatom.-Ponudi rešenje problema i ukaži na ono dobro što će se desiti ako se ponašanje druge osobe promeni.
“Ubuduće pričajte sa mnom nasamo i bez vikanja. To će vas učiniti profesionalcem, a kod mene će popraviti motivaciju”.
-Zatraži slaganje druge osobe sa promenom ponašanja. “ Možemo li se složiti oko toga da se tako ponašamo ubuduće”. Ako zaborave, slobodno ih podsetite.
Šta je dobro u ovakvom ponašanju?  Kod Mione nema pasivne agresije (odbijanja da uradi zadatak, ignorisanja), a  šef se ne oseća emocionalno uslovljenim. Ovakva komunikacija omogućava ljudima da kroz odnos u kojem se nalaze rastu i razvijaju se, umesto stalnog nazadovanja. Mionin šef je razumeo njenu poruku, zajedno rade na poboljšanju odnosa.
Nekad druge osobe nisu sposobne za kreiranje ovakvih okolnosti u komunikaciji. Ali i tada dobijate: pružili ste im šansu, a i sada im je jasno da znate kakve su im namere.
I za kraj najbitnije: PREPOZNAJ, RAZUMI I KAŽI KAKO SE OSEĆAŠ
Nije bitno samo kako nešto kažeš, već i kako se u vezi sa tim osećaš.
Mnogi se, baš kao i Miona plaše da prepoznaju svoje potrebe i emocije. Asertivna , jasna komunikacija zahteva prisustvo mirnog uma. Kad vičemo, psujemo, vređamo druge mi gubimo kredibilitet. Drugi misle:” Šta joj je, ustala je na levu nogu”.  U našoj emotivnosti primećuju nedostatak dominacije u hijerarhiji, osećaju se jačim. Naročito oni beskrupulozni.
Miona je uvežbavala kako da se ponaša sa šefom. Uradile smo to i u hipnotičkom transu. Ali najmoćnije od svega je bilo kad sam je zamolila da pomisli kako bi se njena majka u takvoj situaciji ponela. Sa osmehom na licu je rekla: “ Taj njen osmeh izgleda jako uspešno”.
Kad smo se videle posle mesec dana, rekla mi je da se ponašanje njenog šefa značajno promenilo. Čak misli da je on počeo da je se plaši. Nije mu bilo jasno odakle ta njena promena.
Odavno nisam srela nekog kome je ta promena bila tako potrebna kao njoj.

 34 ,  1