Opraštanje- put ka bezuslovnoj ljubavi
Kad se ne osećamo dobro u emocionalnom smislu, kad smo pod uticajem negativnih emocija, uvek smo fokusirani na ono što nismo imali ili što nemamo, što nismo uradili, a mogli smo ili šta nam je neko uradio i povredio nas. Osećamo krivicu, bes, nemoć, bespomoćnost, ljubomoru i zavist.
Uvek je neko drugi odgovoran za to što se tako osećamo. Čest je slučaj da deca krive roditelje za to što im u životu ne ide kako treba. Svaki roditelj uvek sve radi iz najbolje namere, iz ljubavi. Misli da tako treba. I uopšte nije svestan toga da je neko potražio pomoć psihologa, psihoterapeuta… zbog njega.
Da bismo izašli iz tog začaranog kruga u kome se negativne emocije samo zamenjuju jedna drugom, neophodno je da OPROSTIMO.
Pri tome,nije bitno da oprostimo samo drugima za nešto što su uradili, već i nama samima jer smo dozvolili da nas drugi povrede. Nekad je potrebno da i mi tražimo od drugih da nam oproste.
OPRAŠTAMO ZBOG SEBE, DA BI NAMA BILO BOLJE, DA BISMO SE OTVORILI ZA LJUBAV.
Prestajemo da budemo kivni , da projektujemo svoje emocije i razumevanja i da nekog drugog krivimo za naše nezadovoljstvo.
OPRAŠTANJEM POSTAJEMO SPOSOBNI DA PRIMIMO I PRUŽIMO LJUBAV.
To jeuvek najteži deo rada sa klijentima –da prihvate i da oproste . Ono što najviše smeta u tom procesu razumevanja, prihvatanja i opraštanja jeste ego, sujeta. Želimo da čujemo da nam se neko izvinjava, želimo da i on pati i da smo sigurni da je taj neko drugi razumeo da nas je povredio (iako je to uradio u najboljoj nameri).
Pri tome ne primećujemo da se i mi sami nalazimo u tom kovitlacu negativne energije koja nas u stvari sprečava da pružimo i dobijemo ljubav. Postajemo „emocionalno retardirani ili „duhovno zakržljali“.
Kad počnemo da opraštamo, počinjemo i da se menjamo. Menja se i naš odnos prema drugima, a sa tim i njihovo ponašanje prema nama.Tek tada stvaramo okolnosti za ostvarivanje BEZUSLOVNE LJUBAVI.
Foto: hotblack/pixabay.com
34 , 1