Ne morate biti „najgori na svetu“

Kad sam počinjala da radim kao psiholog, često sam se osećala frustrirano u radu sa ljudima koji imaju nisko samopouzdanje. Pokušavala sam da ih ohrabrim, da ih ubedim da su dobri kao bilo ko drugi. Govorila sam im da su pametni, vredni ljubavi, sposobni da uspeju u životu. Često su se slagali sa mnom. ZNALI su da nisu ni gluplji ni ružniji od drugih, ali OSEĆALI su da jesu. Njihovo nisko samopouzdanje nije bilo vođeno MISLIMA, već nečim dubljim –OSEĆANJIMA. Osećali su svakim delićem svoga tela da su glupi, ružni, inferiorni.

Emocionalno uslovljavanje

Posle dugogodišnjeg iskustva, postalo mi je jasno da se to osećanje nezadovoljstva, neadekvatnosti, nesigurnosti ne može promeniti menjanjem misli. EMOCIJE SU TE KOJE PROIZVODE MISLI, A NE OBRATNO. Osećamo se na određen način, a onda kreiramo objašnjenje zašto se tako osećamo. Poznato nam je kako se emocionalno uslovljavanje koristi za neke ekstremne razloge, npr. za manipulaciju ljudima , ili formiranjem kulta. Sličan proces, mada dosta suptilniji, proizvodi nisko samopouzdanje. Kada JAKU EMOCIJU POVEŽEMO SA IDEJOM, DOBIJAMO UVERENJE. Zato što emocija potiskuje logiku, što je biološki uslovljeno nagonom za opstankom. Dok sam pokušavala da radim na UVERENJU DA JE OSOBA RUŽNA, GLUPA, INFERIORNA (što je nisko samopouzdanje), a nisam uključivala emocionalnu uslovljenost ( poreklo tog uverenja )osećala sam se kao da pokušavam da pomognem osobi da zapuši rupu na brodu koji tone. Daje trenutni rezultat, ali uskoro još više potone. Shvatila sam da se osoba lako kognitivno složi sa mnom da nije najgora na svetu, a da se i dalje oseća isto. To slaganje ne pravi nikakvu razliku. Počela sam da tražim razloge tog emocionalnog uslovljavanja koje vodi osećanju bezvrednosti i samomržnje. Lako je predpostaviti da neko veruje u nešto kad o tome priča. Ali pravo uverenje se potvrđuje kroz akciju, ponašanje. Kad mi neko kaže da veruje u to da ima sposobnosti, a ponaša se kao da ih nema, pravo uverenje se otkriva kroz ponašanje. Često klijent kaže:“ pozitivno razmišljam, vodim računa o sebi“, a u realnosti muči sebe preteranom disciplinom ili kažnjavanjem.
Neki od razloga koji dovode do niskog samopouzdanja:
1. Problemi sa učenjem u školi
Milica je jedna od troje dece jako uspešnih i obrazovanih roditelja. I brat i sestra su jako uspešni u poslovima koje rade, a i Milica je hvaljen socijalni radnik. Nikad nije bila odličan đak jer je imala disleksiju(smetnje u čitanju i razumevanju pročitanog) i teško je učila. Roditelji su je hvalili, ali je uvek imala utisak da ih je razočarala svojim akademskim uspehom. Bez obzira na to što je često hvaljena i od strane kolega, ima utisak kao da je „bleda kopija“ drugih. Ona ZNA da nije loša u poslu, ali se OSEĆA drugačije. Emocionalna uslovljenost dok je bila dete se odrazila na njeno doživljavanje sebe i svog uspeha u odraslom dobu.
2. Samokritika naučena u detinjstvu
Ivan je rođen prevremeno i uvek bio sitne građe. Roditelji su bili jako zaštitnički nastrojeni prema njemu. Često su mu se u detinjstvu vršnjaci rugali. Bez obzira na to što je postao ozbiljan privrednik i u srećnom je braku, stalno sebe kritikuje. Kaže da misli da to radi da bi sebe zaštitio od toga da ga kritikuju drugi. Ako on to uradi, drugi će ga poštedeti. Strategija koju je razvio iz straha da će ga drugi ismevati, čini mu danas život težim. Za njegov strah da će izgubiti sve, kaže da je vrlo sličan onom osećanju koje je imao u školi pre nego što su ga drugovi ismevali.
3. Nedostatak ljubavi vodi zanemarivanju sebe
Slavica otkad zna za sebe, više vodi računa o drugima nego o sebi. Kako je on/ona? Da li je srećan/ srećna? Da ne uradim ja nešto što to može pokvariti…Zanemaruje sebe i svoj izgled do te mere da ne kupuje sebi ništa od odeće, zato što misli „da nije vredna toga“.
Njena majka je za vreme njenog odrastanja bila narcistički diktator koji o Slavici nije vodio računa. Otac ih je napustio kad je imala 9 godina, a majka se ozbiljno razbolela kad je ona imala 19 godina. Brinula je o majci i potpuno zanemarila sebe. Kad je preminula majka u Slavicinoj 33. godini, morala je čak da proda stan u kome su živele, jer ga majka nije ostavila njoj. Svesna je da zanemaruje sebe i da je protraćila život i da nije baš tako bezvredna kao što je to njena majka govorila. Ali se oseća tako svaki put kad je pored drugih ljudi. Ova emocionalna uslovlenost je posledica „visoke emocionalne temperature“ koju je majka održavala u toku njenog odrastanja stalnim grdnjama, histerisanjem, besom. Oko nje nikad nije bilo ničeg, pa je razvila uverenje da je ona ništa.
4. Seksualno zlostavljanje
Jelena je seksualno zlostavljana u toku 3 godine njene adolescencije. Danas, kao odrasla, ne može da ostvari bliskost i intimnost ni sa kim, jer veruje da je „oštećena roba“. Misli da svi znaju sve o njoj. To osećanje „nečistoće“ je sprečava da nađe posao, partnera, čak i prijatelja. Emocionalno je uslovljena strahom i terorom koji je doživljavala za vreme zlostavljanja. Uverena je da je „gomila mesa“ stvorena za iživljavanje, a ne osoba sa pravima i potrebama. Njena bespomoćnost najviše dolazi do izražaja u situacijama u kojima realno može da ostvari nešto, ali se povlači.
5.Roditeljske poruke
Ksenija je moja koleginica koja radi već desetak godina. Imala je mnogo šansi da pronađe dobar posao, ali uvek je odustajala. Ne voli da se promoviše na društvenim mrežama, i kad treba da priča o sebi i poslu uvek se oseća kao da „glumi“ da je neko drugi. Zna odakle to potiče. Otac je bio jako strog i stalno joj je govorio da se ne ističe, da ne misli da je bolja od drugih. Sad joj se čini kao da je uvek bio ljubomoran na svaki njen uspeh. Čak i danas ne voli da „je u prvom planu“. Njeno emocionalno uslovlavanjenje vršeno je konstantnim izazivanjem emocija sramote i krivice u vezi sa isticanjem ličnog uspeha.
6.Problemi sa donošenjem odluka zbog kritikovanja od strane roditelja u detinjstvu
Milanovi roditelji su akademski građani. Uvek su ga podsticali na neki način, a onda „pokopavali“ kad god bi dao svoje mišljenje. Danas kao odraslom čoveku, čini mu se da mu još uvek treba nečije odobrenje za bilo šta. Ne veruje sebi. U odnosima sa drugima često je bio izmanipulisan i prevaren. Misli da je to zato što nije verovao svojim instinktima koji su mu govorili da ne ulazi u odnose sa takvim ljudima. Uslovljen je da razmišlja:„ Ako je to moje mišljenje, onda je sigurno loše“. Čini mu se da je prevelik rizik ako veruje sebi.
7. „Nedopadanje“ sebi zbog ranih poređenja
Ivana je lepa žena u kasnim tridesetim. Kad dobije kompliment oseća kao da se „sprdaju sa njom“. Kao tinejdžerka nikad se nije osećala lepom kao njena najbolja drugarica. Čak je i njen prvi dečko ostavio zbog te drugarice. Kaže da zna da nije ružna, ali da se oseća tako. Ta izdaja koju je doživela kao mlada , aktivirao je u njoj konstantnu odvratnost prema sebi i svom izgledu.Taj osećaj da je fizički neprivlačna, proširio se na celo njeno biće u svakom pogledu.

Uticaj starih uspomena na sadašnjost

Sigurna sam da postoje još neki razlozi i iskustva koja izazivaju nisko samopoštovanje. Ovo su samo neki primeri kako neke stare uspomene mogu uticati na naše ponašanje godinama kasnije. Poradite na svom samopouzdanju ako osećate da ga nemate. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog usamljenosti koju osećate. Jer kao što je davno rekao Mark Tven: „Nema goreg osećanja usamljenosti nego kad se ne osećaš dobro sa samim sobom“.