Ipak nisam dovoljno dobar…

Kad me je Tamarina mama pozvala da zakaže termin za ćerku, rekla je da ima problema sa kompleksom niže vrednosti, osećanjem da manje vredi od drugih ljudi. Pripremajući se za razgovor sa Tamarom, razmišljala sam o tome, kako da bi se osećao manje vredno, moraš prvo da se upoređuješ sa nečim ili nekim. A da bi to postao kompleks, kako ga je definisala Tamarina mama, moraju se uključiti i emocije. Predpostavljam da se niko ko se profesionalno ne bavi , npr. skakanjem u dalj, ne oseća manje vrednim upoređujući se sa Ivanom Španović. I da zbog toga i nema neke posebne emocije.
OSEĆATI SE INFERIORNO JE ,DAKLE, DRUGAČIJE OD OBJEKTIVNOG SAZNANJA DA SMO U NEČEMU, OD NEKOG DRUGOG SA KIM SE POREDIMO, LOŠIJI.
Tamara je počela svoju priču o tome kako je stalno anksiozna. Uvek kad pogleda druge (a zna da nije dobro porediti se sa drugima) pomisli kako je ružna i glupa.Osećanje inferiornosti je početak niskog samopouzdanja, ali ovde ću se zadržati na nečemu o čemu se danas puno govori , na „KOMPARANOJI“-KONSTANTNOM POREĐENJU SEBE SA DRUGIMA NA SOPSTVENU ŠTETU.
Kako se razvija kompleks niže vrednosti?
U njemu su sadržane dve stvari:
-uverenje da bi trebali biti dobri kao drugi
-uverenje da nismo dobri kao drugi, a ne znamo zašto

Od samoprezira do samopovređivanja

Tamari je bilo jako teško da verbalizuje to osećanje koje je bilo potpuno generalizovano i bolno. Stalno ga je nosila sa sobom. Osim anksioznosti i straha da će se otkriti koliko je loša, čak i kad ima uspeha u životu (prisustvo sindroma „ prevaranta“), osećala se bezndežno i bespomoćno, što ukazuje i na elemente depresije. Šta god da ona uradi ne može biti dobro kao što bi trebalo biti. Osećala je i bes, zavist, pa i krivicu zato što se tako oseća. Stalno je govorila kako nije dovoljno dobra, da je ružna. Iako, naravno u realnosti nije bilo tako. Odrasla je u porodici u kojoj se vrednovalo „kakav si iznutra“, ali živimo u svetu u kome je „spoljašnjost“ i te kako bitna. Pokazivala je i znake samoprezira, imala je i istoriju bulimije i samopovređivanja.

Život bez ljubavi

Majka joj je često govorila kako je „najružnija devojčica u ulici“ zato što bi se uvek  isprljala igrajući se. „Ugledaj se na Milu (najlepšu devojčicu u lici)“, kritikovala je i upoređivala s drugima, što je dovelo do razvijanja perfekcionizma kod Tamare. Mora biti ili najbolja, ili ništa ne vredi. Zbog svega toga njena potreba za ljubavlju nikad nije bila zadovoljena. Provodila je 4-5 sati dnevno na društvenim mrežama, „vireći“ u živote drugih, uvek se upoređujući sa njima na svoju štetu. Konstantno je merila koliko ima lajkova, što je još više produbilo njenu zavisnost od odobravanja drugih.

Biti ono što jesi

Početak našeg rada na rešavanju kompleksa niže vrednosti, počeo je tehnikom Emocionalnog premošćavanja. Zamolila sam je da se fokusira na to osećanje da nije dovoljno dobra zatvorenih očiju. Uskoro je na površinu izašlo sećanje iz prvog razreda osnovne škole, kad ju je učiteljica prozvala da odgovara, a ona nije znala.  Mnogi su joj se posle toga rugali. Zatim sam je zamolila da se fokusira na nešto dobro i da  se onda iz tog stanja vrati u taj dan u školi, posmatra sve mirno spolja kao odrasla osoba i da kao takva uteši tu devojčicu. Sledeći put mi je saopštila da je mirna kad o tom događaju sada priča. Zatim smo se fokusirale na to da bude ono što jeste. Da se ne trudi da liči na druge, već da počne da razvija ono što je dobro u njoj i ono u čemu je ona dobra. Kompleks niže vrednosti često čini da osobe žele da budu nešto što nisu, pa postanu neadekvatne kopije drugih.

Otkrivanje sebe i svojih očekivanja

Naučila sam je da postane konkretna, da kad kaže da nije dovoljno dobra, tačno zna na šta se to odnosi. Emocionalno razmišljanje je uvek crno-belo. Moramo da znamo od koga smo ružniji, siromašniji, gluplji…Ima nas sedam milijardi. Ako se upoređujem sa dobitnikom Nobelove nagrade iz književnosti, nikad više neću napisati nijedan tekst. Ohrabrila sam je da počne da uviđa da su njene različitosti, njena prednost.  Stalno sam joj postavljala pitanja:„Šta ti misliš?“, „Šta ti želiš?“ . Tako smo došle do toga ŠTA ONA HOĆE,  a ne do onoga ŠTA ONA MISLI DA TREBA DA BUDE. Otkrila je svoja očekivanja.

Samo da imam…

Naučila je da prepozna  „samo da imam ….“ pitanja, crno –belo razmišljanje. „Da imam 5 kg manje, bila bih lepša“; „Da imam bolji prosek na fakultetu, bila bih sigurnija“; „ Da ličim na…“ Verovatno u svakom „da imam…“ ima malo istine. Ali je najveća  istina da ljudi imaju kompleks niže vrednosti zato što njihove primarne potrebe nisu zadovoljene na adekvatan način. Hronična „KOMPARANOJA“ se polako smanjuje kad počnemo da živimo na način koji nam odgovara, kad potrebe zadovoljavamo u skladu sa nama samima i kroz iskrenu povezanost sa drugim ljudima.Tamara još uči i prihvata da će to trajati celog života. Ono što je već uradila je da je počela mnogo manje vremena da provodi na društvenim mrežama, a mnogo više u druženju sa prijateljima kojih ipak ima. Kaže da se oseća slobodnijom da to što je drugačija od drugih više ne ocenjuje sa dobro ili loše, već kao različitost. I da je prihvata. Što bi rekao Oskar Vajld: „Budi ono ko si, sve drugo je već zauzeto.“