Ljudi izgubljeni u prošlosti sa životom bez cilja

Pre par meseci sam bila u Veneciji. Šetali smo jedne večeri u nadi da ćemo pronaći odličan restoran, preporučen na Trip advisoru. Ko je bio u Veneciji, zna kako to izgleda. Dva puta smo došli na isto mesto sa kog samo krenuli. Tada sam se odvažila da upitam nekog prijatnog gospodina koji je radio u obližnjoj prodavnici. Pomogao mi je, pa smo moj muž i ja uskoro jeli odlične morske plodove. Zašto vam ovo pričam? Zato što koristim slične priče i metafore u radu s ljudima. Ova je odlična kao pomoć onima koji se osećaju depresivno. Bitno je sledeće:
1.DEFINISANJE CILJA
U razgovoru sa ovim gospodinom, slično kao i u radu sa depresivnim osobama, nismo proveli sate pričajući O MESTIMA NA KOJA NE ŽELIM DA ODEM. Jasno smo definisali problem, odredili cilj. Depresivna osoba je osoba koja je pod stresom duži vremenski period i taj stres umanjuje sposobnost logičnog, strategijskog razmišljanja. Takvoj osobi su potrebni empatija i razumevanje, ali i usmeravanje. Ona će hteti da priča o svojoj prošlosti (o mestima na koja ne želi da ide). POTREBNO JOJ JE I DA RAZVIJE PLAN PUTA, KUDA IDE, KAKO ĆE STIĆI TAMO I KAKO ĆE ZNATI DA JE STIGLA. Zato uvek na početku postavim pitanje: “Kako ćemo znati da je depresija ostala iza tebe?” Često dobijem odgovor u negativnoj konotaciji: “Neću se osećati ovako jadno.” Zatim je usmerim na to da počne da razmišlja o pozitivnim terminima: ”Šta ćeš osećati umesto toga?”
2. RAZBIJANJE razmišljanja “SVE ILI NIŠTA”
Depresivni ljudi su osetlivi. Deo mozga koji je zadužen za povećanu osetljivost utiče na pojavu crno-belog razmišljanja, “sve ili ništa” razmišljanja: “ Ništa mi se lepo ne dešava”, “Potpuno sam uništen”… Preplavljeni su negativnim razmišljanjem. Zamolim ih da na to obrate pažnju, da to prepoznaju i da pokušaju da primete i nešto manje ekstremno. Na primer, da ih je neko pozvao na rođendan što je ipak lepo dešavanje. Kad počnu da primećuju takve sitnice, znaju da su na dobrom putu. Slično kao što je meni gospodin, objašnjavajući kako da stignem do restorana, objasnio da će mi most Rialto ostati sa leve strane i da ću tako znati da sam na dobrom putu.
3. OCENJIVANJE DEPRESIJE, SKALIRANJE
Kao što sam već rekla, depresivni ljudi manje koriste deo mozga zadužen za razmišljanje, više onaj zadužen za emocije. Zato ih jednostavnim pitanjem:
“Kojom ocenom na skali od 1-10 biste ocenili kako se sada osećate?” Kad odgovore npr. sa 3, pitam ih:”Šta je to što čini da nisu 1 ili 2?”
Odgovor ukazuje na to šta im je bitno u životu.
Onda ih usmerim napred pitajući:“ Šta će biti drugačije kad budete 5?”
4. PRONAĐI PUT ZA IZLAZAK IZ DEPRESIJE U BUDUĆNOSTI
Da bi rad bio uspešan, neophodno je da osoba veruje da će u budućnosti biti manje depresivna. Ponovno vraćanje depresije je mnogo manje kod osoba koje su prošle psihoterapiju nego kod onih koji su se samo lečili antidepresivima.
Zato na kraju uvek pitam: “Iz ovoga što smo radili, šta ste naučili i zapamtili što će vam omogućiti da u budućnosti sami preuzmete neke korake da se ne biste osećali kao na početku našeg rada?” Kad osoba oseća da sama može da učini puno toga za sebe, značajno, a nekad i potpuno umanjuje ona osećanja beznadežnosti, bespomoćnosti, osećanja krivice, koja su tako karakteristična za depresivnu osobu. Depresivan um se oseća izgubljeno i bez cilja. Često se dobar psiholog, psihoterapeut ponaša kao odličan, prijateljski nastrojen vodič, pun znanja koje nam je potrebno da se snađemo u nekoj stranoj zemlji, u kojoj čak ni jezik ne znamo. I lako se izgubimo.