GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ

Zahvaljujući „evolutivnoj psihologiji” danas znamo da je anksiozni poremećaj mehanizam preživljavanja koji smo nasledili od naših predaka. U praistorijsko doba bilo je mnogo stvari kojih se trebalo plašiti, ali današnji svet i nije tako opasan, ali ipak živimo u vremenu kad je zabrinutost među ljudima veća nego ikad pre.
Ne ulazeći u to da li je dobro ili loše, savremena psihologija je  KONSTANTNU NAPETOST I STALNU BRIGU oko stvari koje racionalno ne ocenjujemo kao previše bitne, svrstala u GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ (GAP).
Osobe koje pate od ovog poremećaja  život doživljavaju pre kao bitku za opstanak, preživljavanje, nego kao život pun smisla i radosti.

Strah i briga

Za Zoricu život je patnja. Čak i dolazak kod mene joj je izazvao anksiozni napad. Kognitivno, razumski, znala je da nema mnogo toga oko čega treba da brine. Nije imala nisko samopouzdanje, nije sebe doživljavala kao „nedovoljno dobru“. Naprotiv, bila je jako uspešna u poslu, ponosna na to što se sama školovala , radeći svojevremeno i po nekoliko poslova. Za svaki svoj strah i brigu je znala da nemaju smisla, ali joj to nije pomoglo da ih izbegne.
Za psihologa rad sa klijentom koji pati od GAP-a je vrlo obeshrabrujući. Kad se radi o fobiji ili post traumatskom sindromu, jasno je šta treba uraditi. Kod Zorice nije bilo nikakve traume ili nekog strašnog događaja koji bi izazvao takve posledice. Zato je potrebno vreme da se PRONAĐE OBRAZAC PONAŠANJA, utvrde potrebe koje se ne zadovoljavaju.
Za GAP je karakteristično da tu nema pravila. Zato u razgovoru sa klijentom otkrivamo koje od 6 ljudskih potreba nisu zadovoljene (sigurnost, značajnost, raznovrsnost, ljubav, rast i razvoj, doprinos van sebe). Pretpostavka je da nezadovoljenje najmanje dve od tih potreba vode GAP-u, ili da je neko staro emocionalno uslovljavanje još uvek prisutno. A može biti i kombinacija oba.

Gde je ljubav?

Nezadovoljenje neke od tih potreba kreira simptom. Slično kao što nedostatak vode u organizmu stvara osećaj žeđi. Najčešće, kad klijent u životu počne da zadovoljava tu potrebu, simptomi nestaju.
Zorica je živela sama, nije imala partnera. Dve najmanje zadovoljene potrebe su bile za značajnošću i za ljubavlju. Nije imala nikog kome bi bila najbitnija na svetu, posebna. A nezadovoljenu potrebu za ljubavlju nosi sa sobom još iz detinjstva. Zato je naš sledeći korak bio da PRONAĐEMO POREKLO EMOCIONALNE USLOVLJENOSTI.
Zorica mi je pričala o majci koja je umrla kad je ona imala 21 god. Iako je uvek imala Zoričinu dobrobit na umu, bila je rigidna i kruta u stavovima. Postojalo je mnogo „moraš“ i „trebaš“. Setila se jednog posebnog trenutka kad je kao mala devojčica ubrala cvet iz komšiničine bašte. Mama ju je naterala da se izvini, ali tako da i danas to sećanje doživljava kao ponižavajuće, a ne kao čin devojčice, nevine, još nesvesne toga šta sme, a šta ne. Postojala su mnoga pravila koja je morala da ispunjava. Tako je Zorica i kad je odrasla sama stvorila mnoga pravila po kojima funkcioniše. Previše zahtevna. Postala je perfekcionista, brine o tako sitnim detaljima koje je nemoguće iskontrolisati, pogotovo ako rezultat ne zavisi samo od nje.(ranije u razgovoru je pomenula da se najviše oseća anksioznom kad mora da uradi neki posao za koji je ona odgovorna, a ne zavisi baš sve od nje ili kad treba da organizuje neko putovanje i slično.)
Njena majka je uvek insistirala na tome „da stvari treba uraditi kako treba ili ih ne treba raditi uopšte“. Setila se i da joj majka  u godinama kad su se u Beogradu pojavili prvi butici u kojima je ona htela da kupuje odeću, to nije dozvoljavala. Išle su u kupovinu u Robne kuće Beograd, jer si „tamo mogao da probaš kao čovek“. Sama metafora o PROBI nečeg novog, drugačijeg (ne moraju se stvari raditi samo na jedan način), pomogla je Zorici da prihvati ideju o tome da smanji svoj perfekcionizam.

Tehnika opuštanja

U razgovoru smo pronašle i trenutke u kojima Zorica nije zbrinuta.To su časovi joge, naročito “joge nidra” kojom se svaki čas završava. I to sam kasnije iskoristila kad sam je učila kako da se relaksira. Trenutak kad je ona počela da se oseća živom, srećnom i opuštenom je bio kad je došla da studira u Beograd, kad se odvojila od majke i porodice. Tako je postala svesna da duboko u sebi ima sačuvano iskustvo te opuštenosti i bezbrižnosti. Postala je svesna toga koje je potrebe tada zadovoljavala i kako, a danas ne. Ali, mora se raditi i na zabrinutosti direktno,PRONAĆI NAČIN KAKO UMANJITI KONSTANTNU ZABRINUTOST. GAP karakteriše upravo briga oko nekih stvari koje racionalno nisu zabrinjavajuće. To je zbog toga jer dok smo anksiozni naš um traži načine da opravda tu emociju. Telo reaguje na zamišljene stresore isto kao da su pravi.
Umu je potreban objekat za taj stres, kao da postaje neka vrsta kontejnera za te emocije, pronalazi nešto opipljivo o čemu će brinuti. Taj sveprožimajući osećaj zabrinutosti vodi naš um da zamišlja stvari (da li sam isključila šporet?) i čini nas još više zabrinutim. Tada je neophodno jasno definisati šta je to što stvarno brine klijenta i razdvojiti ga od tih briga, pokazati mu da može i u relaksiranom stanju da razmišlja o tome što ga brine
Za to koristim Eriksonovu konverzacionu hipnozu. Ako se klijent duboko ne relaksira radeći na anksioznosti, to je kao da ste ga poslali u pustinju da se napije vode na izvoru, a niste mu dali čašu.
Zorica je naučila da se opusti i da svom umornom umu dozvoli da se odmori. Taj neprijatni, sveprožimajući osećaj stalne zabrinutosti je prestao. Ono što je najbitnije, osvestila je svoje potrebe i načine na koje ih može zadovoljiti.