KAKO PREVAZIĆI POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU?

Postnatalna depresija pogađa 10-15 % mama i ima simptome kliničke depresije. Najnovija istraživanja pokazuju da se ne radi o hormonskom disbalansu, već  o posledicama  životnih okolnosti u kojima žena živi i njenog emocionalnog statusa. Svi oni faktori rizika koji vode depresiji, dovode i do postnatalne depresije.
Postnatalna depresija se često tretira kao jedna od subkategorija depresije, iako je teško jasno razdvojiti njene simptome od simptoma kliničke depresije. Najčešće se meša sa “baby blues” sindromom koji se javlja kod više od 50% porodilja. Najčešći pokazatelji “baby blues” sindroma javljaju se nekoliko dana po porođaju i traju nedelju do dve. Karakterišu ih preterana iritabilnost, anksioznost, plačljivost. To nije bolest već je pre rezultat ekstremnih hormonalnih promena koje se dešavaju po porođaju. Kad se hormoni stabilizuju, nestaje i “baby bluse” sindrom.

(Ne)srećna majka

Marija je samohrana majka. Otac njenog deteta je nestao posle 3. meseca trudnoće. Po porođaju, vratila se da živi sa majkom jer je bilo evidentno da “sama ne može izaći na kraj sa detetom”. Noći su joj postale beskonačne. Nije uspevala da umiri bebu i javilo se jako osećanje krivice. Nestali su  sva radost, humor i nada iz njenog života. Kao da je svaki plač bebe govorio: “Nisi dovoljno dobra, ništa ne radiš kako treba”. Njena beba sada ima 9 meseci, a ona je i dalje beskrajno nesrećna.
PRUŽANJE POMOĆI ŽENI OBOLELOJ OD POSTANATALNE DEPRESIJE JE U ISTO VREME POMAGANJE DETETU I SVIM BLISKIM OSOBAMA .

Faktori rizika

Uobičajeni faktori rizika koji  mogu predvideti pojavu postnatane depresije:
Nisko samopouzdanje, neadekvatna pomoć, stres, istorija prethodne depresije, ako žena već ima dete pa stres u vezi s njim, prenatalna generalna anksioznost, komplikovani odnosi sa partnerom, temperament bebe, nizak socioekonomski status, neželjena trudnoća, bolest bebe.
“Znam da sam loša mama. Znam i da sam loš partner. Zato me je dečko ostavio kad sam ostala trudna.” Rekla mi je da je uvek bila jako zabrinuta, nikad o sebi nije mislila pozitivno. Imala je depresivnu epizodu posle smrti njenog dede. Kad se svemu tome doda nizak socioekonomski status, nestabilni odnosi sa roditeljima, onda je jasno zašto je postnatalna depresija bila očekivani ishod.
POSTNATALNA DEPRESIJA UTIČE NA ODNOS MAJKE I DETETA, NAROČITO NA DEČIJI EMOCIONALNI I KOGNITIVNI RAZVOJ. To je Marija znala i zato je potražila pomoć.
Kad sam je pitala kakav je bio porođaj bila je užasnuta. „Mislila sam da ću da umrem. Pukao mi je vodenjak, a bila sam sama. Porođaj je počeo prirodno, a završio carskim rezom. Beba je ocenjena niskom ocenom po rođenju. I danas imam noćne more u vezi s tim.“
Bitno je napomenuti da je uskoro bebi ustanovljeno i da ima samo jedan bubreg.
Svi ovi faktori su doveli do toga da se Marija potpno povuče, dovede sebe u stanje izolacije praćeno stalnim ruminacijama (negativne misli), nespavanjem, osećanjem krivice, beznadežnosti i bespomoćnosti. U radu sa njom prvo sam se pozabavila traumom.

Stres kao okidač

Depresija je u osnovi stanje izazvano stresom. Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD) još više povećava stres i čini gotovo nemogućim doživljenu traumu obraditi na pozitivan način što sve vodi kontinuiranoj, spontanoj regresiji na traumatske događaje iz prošlosti. Posle tretiranja traumatskog doživljaja porođaja, mogla je o njemu da priča mirno, bolje je spavala, bez noćnih mora.
Zatim sam je naučila kako da se relaksira na svakodnevnom nivou.

Nada je najvažnija

Stres je gorivo neophodno da bi se depresija održala. On inhibira levi, prefrontalni deo korteksa koji je zadužen za osećanje sreće i nade, jasno strateško razmišljanje i perspektivu. Smanjenjem stresa Marija je bukvalno počela da vlada ovim delom svog uma. Manji stres i pravilno prcesiurana trauma direktno vode ka onom  što je možda najbitnije: NADI-NAJSNAŽNIJEM PRIRODNOM ANTIDEPRESIVU. Ubrzo je počela da veruje u to da stvari mogu krenuti na bolje i biti drugačije. Zaista mislim da se ne može raditi na depresiji, a da se uloga NADE ne razume kao najbitnije u tom procesu. Depresivne mame na daju sebi nimalo „oduška“. Dok ih učim da se nadaju, učim ih da se relaksiraju i iz prirodnog stanja opuštenosti lakše povezuju sa svojom bebom, bolje spavaju, podižu svoje samopouzdanje. Sve vreme je podsećam da je ona ljudsko biće. Pomažem joj da prevaziđe „sve ili ništa“ razmišljanje tako karaktersitično za depresiju. Taj način mišljenja je pristrasan i samim tim iracionalan.

6 potreba svakog od nas

Svi mi imamo pravo da budemo umorni, nervozni, da ponekad ne stignemo da uradimo sve što se od nas očekuje. Prihvatajući ovakav način mišljenja, Marija je počela da uviđa da i ona ima pravo na  zadovoljenje svojih potreba (sigurnost, raznovrsnost, značajnost, ljubav, rast i razvoj i doprinos drugima). Kad mi se obratila za pomoć bila je istraumatizovana, potpuno udaljena od sebe i ćerke. Nijedna od ovih 6 ljudskih potreba nije bila zadovoljena. Uskoro je počela da se oseća sigurnijom u sebe, smanjila je svoja nerealna očekivanja od majčinstva. Na taj način se bolje povezala sa ćerkom i zadovoljila potrebu za ljubavlju. Počela je da izvodi ćerku u park i socijalno se povezala sa drugim mamama i stekla nove prijatelje. POČELA JE DA SE OSEĆA DOBRO U SVOJOJ ULOZI MAJKE.
Život još uvek nije nežan prema Mariji, ali počela je da se oseća svrsishodnom i da ima nadu. Počela je da uživa gledajući filmove, čitajući knjige što nije bila u stanju posle porođaja. Zadovoljava svoje potrebe i potrebe svoje ćerke.
„Uživam u odnosu sa ćerkom. Nisam verovala da je moguće toliko je voleti.“