Destrukcija i negiranje ličnog rasta i razvoja

“Moj život je totalno promašen. A za to su krivi moji roditelji.”- bile su prve Miline reči kad smo počele razgovor. Počela je priču o njima i sve što je govorila nije išlo u prilog tome da  je bila zlostavljana. Sve što su radili, radili su sa najboljom namerom. Podržavali su je u njenim odlukama još dok je bila mala devojčica, bili ljubazni i nikad je nisu zlostavljali. Mada se pod rečju “zlostavljanje” danas svašta podrazumeva. Čak je i sada u njenim tridesetim materijalno podržavaju. Odakle, odakle onda to anti-roditeljsko osećanje kod  Mile?
Prethodni  terapeut  je sugerisao da je nedostatak njihove prave podrške odgovoran za njeno osećanje nezadovoljstva sobom i životom. Dok je Mila pričala o svim nepravdama koje je u životu doživela, počela sam da shvata da je za sve loše u njenom životu uvek kriv neko drugi. Prijatelji je nisu podržali posle teškog raskida sa dečkom, nijedan od njenih prethodnih partnera nije bio dovoljno pažljiv prema njoj, njen pretpostavljeni ne uviđa njene prave vrednosti… tu su i politička situacija u zemlji, društvo, porodica… svi su joj bili odgovorni. Čak i loše vremenske prilike jer zbog stalne kiše ne može nikako da počne sa rekreacijom napolju.
Upitala sam je šta je sa prethodnim terapeutom. I njega je odlučila da promeni jer je sugerisao DA JE ONA TA KOJA MORA DA SE PROMENI. U tom trenutku sam shvatila da su moje opcije za rad sa njom svedene na minimum.
Mila je patila, bez sumnje. Ali, kako da se složim sa njom DA SVET TREBA DA SE PROMENI, A NE ONA. Kako je mislila da svima njima pomognem da se promene, a pri tom da radim s njom?! Naravno, neophodno je da budemo na strani  klijenta, ali to nema smisla kad je to protiv njihovog  interesa.
Prvi korak u radu sa ovakvim klijentima je da im pomognemo da problem sagledaju realističnije. Kad pronađemo krivca za naše lose stanje, čini nam se da smo rešili problem, a pri tome ga uopšte nismo razumeli , kao ni njegove posledice. Mila je razumela da je njen prethodni terapeut sugerisao da su njeni roditelji krivi za sve. (sumnjam da je on to rekao baš tim rečima, to je pre njena interpretacija) i na taj način je iscrpljen veliki rezervoar emocija.
Nekad su zaista roditelji krivi, deca doživljavaju razne traume, ali u Milinom slučaju nije bilo tako. Pre je ona ta koja svojim ponašanjem onemogućava druge ljude da joj pomognu u zadovoljavanju njenih potreba.  LJUBAV NIJE UVEK SAMO DAVANJE, ONA JE I SPOSOBNOST PRIHVATANJA LJUBAVI OD DRUGIH. Ako su njeni roditelji bili krivi za nešto, krivi su za to što je nisu tome naučili.

Zašto je prebacivanje krivice na druge loše po nas?

Kad krivimo druge za naše neuspehe i nezadovoljstva, mi u stvari povećavamo svoju zavisnost od njih. Njima dajemo moć, a sebi je oduzimamo. Na taj način upravljanje našim životom predajemo u njihove ruke. OKRIVITI REALNO SEBE ZA NEŠTO ŠTO JE LOŠE je jedna od najboljih stvari koja može da nam se desi. Na taj način PREPOZNAJEMO I PRIHVATAMO SVOJU LIČNU SNAGU. Samo razumevajući svoju ulogu u nekim okolnostima, prihvatamo da imamo mogućnost da promenom svog ponašanja utičemo na rezultat. JA MOGU DA UTIČEM NA ONO ŠTO JA RADIM, ALI NE I NA ONO ŠTO DRUGI RADE. Prebacivanje krivice na drugog  je destruktivno jer potpuno negira mogućnost ličnog rasta.

Negativni transfer i pomoć drugima

Objasnila sam joj BUMERANG EFEKAT. Ispada da kad kažemo nešto nekome iza leđa (“on je sebičan skot, muž je vara jer je tako hladna…”), onaj sa kojim razgovaramo često, podsvesno, pripisuje te atribute nama. To je ono što se u psihologiji naziva negativnim transferom.
Milu je ovo zainteresovalo, ali je tek u sledećim razgovorima počela da se pronalazi u ovome.
Shvatila je da je ona bila ta koja je svojim odbijajućim, ozlojađenim ponašanjem onemogućavala druge da joj pomognu da zadovolji svoje potrebe.
Kako možemo da pomognemo drugima da vide svoju odgovornost za svoj život?
1. Ohrabrimo ih da traže pravi uzrok, ne bilo koji.
Neophodno je da shvate lični uticaj na svoj život. Kad god prebace krivicu na druge oduzimaju sebi snagu. Mili sam pomogla da počne da prihvata neizvesnu budućnost opuštenije (potreba za sigurnošću je bila jako nezadovoljena). Ne možemo uvek biti sigurni da će naše odluke u životu doneti  uspeh. U redu je i da nekad pogrešimo. I onda kažimo sebi: “U redu, OKOLNOSTI SU SADA TAKVE . ŠTA JE ONO NAJBOLJE  ŠTO JA MOGU DA URADIM?”
2. Pomozimo im da prihvate da mogu da rastu i razvijaju se samo kroz lične uvide
Kad objektivno sagledamo situaciju i shvatimo gde smo pogrešili, uvek nešto naučimo. Nema ničeg lošeg u tome da sebi priznamo grešku. Naprotiv, to pokazuje snagu karaktera. Perfekcionistički pristup da u svemu moramo biti najbolji nije osobina srećnih, ispunjenih ljudi. Oni prave “glupe greške” i ne stide ih se. Mila je imala pogrešno uverenje da nije pametno grešiti, tako je štitila svoje samopouzdanje i samopoštovanje.
3. Ohrabrimo prihvatanje grešaka
Kad sam je upitala da li svi greše, obazrivo je odgovorila (očekujući kritiku na koju je navikla): ”Svi smo mi ljudi…svi pravimo greške.” A na pitanje: ”Da li ti grešiš ?”, priznala je, sa osmehom na usnama, da se to čak i njoj ponekad dešava.
Do ovog trenutka ona je sebe stalno doživljavala kao žrtvu tuđe gluposti ili neodgovornosti. Korak po korak POČELA JE DA SHVATA DA ONA SVAKI PUT KAD NEŠTO KRENE LOŠE (kad njen život nije po njenoj volji) ODMAH POČNE DA TRAŽI KRIVCA  SPOLJA. PRIHVATILA JE DA ONA IMA GLAVNU ULOGU U SVOM ŽIVOTU, a drugi ljudi su samo deo priče. Prihvatila je i da to što ona (ne)uradi u datom trenutku ima veći uticaj na posledice, nego ono što rade drugi.
“Zamisli da ja radim u nekoj prodavnici i da ti kupuješ nešto, a ja ti vratim pogrešan kusur. Ja bih bila kriva. Ali, pretpostavimo da nisam namerno to uradila, možda sam loša u aritmetici. Da li sam i tada ja kriva? Ili možda moj poslodavac koji nije vodio o tome računa kad me je zapošljavao? Ili si možda i ti mogla da mi skreneš pažnju na grešku?”
Teško je dati odgovor na Sokratovsko pitanje ko je kriv.
4. Šok terapija
Posle ove analogije Mila je počela da menja perspektivu. Pravi trenutak za sledeće pitanje: ”Kako se to desilo da u tvom životu SVI (roditelji, prijatelji, poslodavac, dečko) IMAJU UTICAJ NA TVOJ ŽIVOT, A TI NEMAŠ?” Spontano je priznala da u stvari ona ima problem sa tim da PRIZNA DA JE POGREŠILA iako je to tako ljudski.
5. Prihvatimo krivicu/odgovornost i fokusirajmo se na budućnost
Shvatila je da upravo prihvatanjem svoje greške daje sebi mogućnost da se bolje poveže i ostvari  veću bliskost sa drugim ljudima. Ako nepravedno okrivljujemo druge za neke loše stvari u našem životu, samo ih udaljavamo od nas.  Ljudi mrze nepravdu. Ako ne nestanu iz naših života, svode komunikaciju sa nama na minimum.
“Ako su tvoji roditelji pogrešili, šta je to što ti sada možeš da uradiš da ga popraviš i tako preuzmeš moć za upravljanjem svojim životom na sebe, da vratiš snagu sebi?”
6. Prekidanje igre sa osećanjem krivice
Najvažnija stvar u našim životima jesu odnosi sa drugima: roditeljima, partnerom prijateljima. Kad pogreše, neophodno im je objasniti  gde su pogrešili i šta mogu da urade u budućnosti da se te greške ne ponavljaju.  Reći da su “idioti, gluperde, zlostavljači” nije ono što će promeniti naš odnos sa njima. Promeniće ga naše aktivno učestvovanje u tom odnosu i preuzimanje odgovornosti nad onim što se dešava u naše ruke.

Šta nam donosi prebacivanje krivice?

NEKAD MORAMO USMERITI DRUGE LJUDE, REĆI IM ŠTA JE TO ŠTO NAM JE POTREBNO, ŠTA OČEKUJEMO, DA BISMO TO I DOBILI.
Kultura prebacivanja krivice na druge je kultura razvijanja zavisnosti. Postajemo zavisni od onih koje krivimo. Neophodno je zapitati se da li nam je to okrivljavanje drugih donelo neku dobrobit?  Da li je opravdano? Šta ja mogu da učinim u ovoj situaciji? Čak iako je to samo promena tačke gledanja na problem.
Život nam ne daje uvek ono što želimo. Često pred sobom imamo različite mogućnosti. Koje ćemo odabrati, zavisi od nas. I ta svesnost o tome je ono što nas čini jakima, što je osnova našeg samopoštovanja i samopouzdanja.