ZAROBLJENICI SOPSTVENIH EMOCIJA

“Po jednoj od teorija o partnerskim odnosima, zdravi ljudi biraju partnere komplementarno, onog za kojeg podsvesno mislimo da će pomoći da zadovoljimo svoje potrebe na najbolji način. Kad u tom konstantnom traženju zadovoljavanja svojih potreba ponekad ne dobijemo ono što očekujemo, budemo povređeni i zaboravimo na ljubav i na to da ona upravo znači samo jednu stvar- da možemo da prihvatimo, oprostimo i najčešće, posle toga volimo još više…”

Partnerski odnosi su životna zona koja nam donosi najveću sreću i radost ili najveću tugu i “slomnjeno srce”. Takvo srce, čak i najhrabrije ratnike spušta na kolena- stara je japanska izreka.
Partnerski odnos je mesto naše najintimnije povezanosti, mesto na kojem stalno plešemo između naše najveće želje i najvećeg straha. Oni veličaju naše postojanje kroz pojačavanje pokretačke snage života naših emocija.
Da li ste ikad osetili radost i nalet energije kad shvatite koliko je vaš partner srećan u vezi sa vama? To je energija koja prožima sve druge oblasti života, koja nam omogućava da sa smeškom odšetamo do zahtevnog posla, da sa radošću iščekujemo nove izazove, energija koja doprinosi našem i fizičkom i emocionalnom zdravlju.

Da li je razvod opcija?

Radim sa Slađanom, divnom mladom ženom, uspešnom u poslu, majkom dve devojčice. Nezadovoljna je u braku. U stvari, razmišlja o razvodu jer ju je muž prevario i ne može da pređe preko toga. Nije više sigurna da li ga voli ili se radi o povređenoj sujeti.
Posle dve trudnoće, jedne za drugom, jedva je čekala da počne da radi. Voli svoj posao i jako je uspešna u njemu. Ali, nije samo žena od karijere- oduvek je želela da bude majka i da ima porodicu o kojoj će brinuti i uživati u njoj. Sa Markom je u vezi bila dve godine pre braka i kad su se venčali imala je utisak da su oduvek zajedno. Bila je sigurna da će u tom svom porodičnom gnezdu naći sve ono što joj treba.
Umor i iscrpljenost tokom trudnoće i posvećenost deci po njihovom rođenju često su bili razlozi zbog kojih je osećala da se Marko udaljava od nje. Iako joj je pomagao i bio savršen otac, stalno ga je kritikovala i odbijala, tražila je od njega da sve radi onako kako ona misli da je najbolje, a on, koliko god se trudio nije u tome uspevao. Njihova svakodnevica se pretvorila u njeno stalno “kukanje” da je umorna i njegova sve češća ostajanja na polu duže.
Jednog dana je slučajno naletela na fejsbuku na poruke koje je razmenjivao sa koleginicom. Nisu bile ni malo poslovne. Sve je ukazivalo na to da između njih ima nešto više –osećala se povezanost i razumevanje među njima. Slađana je bila užasno povređena. Rekla mu je da sve zna i da nikako ne može da pređe preko svega. Bila je ubeđena da se ne radi samo o običnom dopisivanju, već da tu ima i seksualnog kontakta i da je ona razlog zbog kojeg muž sve kasnije dolazi s posla. Naravno, on je sve poricao i stalno joj govorio da on voli samo nju i njihovu porodicu i da su te reči koje je razmenjivao sa koleginicom, samo puki flert i ništa više. Nije mogla da oprosti. Potražila je stručnu pomoć.

Moć ljubavi

Kad sam je pitala da li je bitno da li se radi samo o emocionalnoj prevari ili i o seksu-rekla je da nije, da joj je svejedno jer ona je u svakom slučaju povređena. Odmah sam joj ukazala na to da njene reči govore o nezadovoljenoj potrebi za značajnošću, o povređenoj sujeti, egu. Kad polazimo od te potrebe, onda potpuno zanemarujemo potrebu za ljubavlju- a ključni deo pravog zadovoljenja potrebe za ljubavlju je empatija- razumevanje partnerovih potreba i pokušaj da mu pomognemo da on svoje potrebe zadovolji na najbolji način po njega, a ne na onaj na koji mi mislimo da treba.
Po jednoj od teorija o partnerskim odnosima, Winchovoj teoriji, zdravi ljudi biraju partnere komplementarno. Znači, tražimo partnera za kojeg podsvesno mislimo da će nam pomoći da zadovoljimo svoje potrebe na najbolji mogući način i tako razvijemo i ostvarimo potpunu i zdravu ličnost. Kad u tom konstantnom traženju zadovoljavanja svojih potreba, ponekad ne dobijemo ono što očekujemo –budemo povređeni i zaboravimo na ljubav i na to da ona upravo znači samo jednu stvar- da možemo da prihvatimo, oprostimo i najčešće, posle toga volimo još više. Slađana je razumela da je i njen suprug bio taj koji je bio povređen jer je ona bila potpuno posvećena deci i zanemarila ga. U njegovom sistemu vrednosti on podsvesno nije prihvatio činjenicu da je neko drugi bitniji od njega i počeo je da traži zadovoljenje potrebe za značajnošću i ljubavi sa nekim drugim. Na kraju, Slađani nije ni bilo bitno da li je on nju seksualno prevario, shvatila je da ona voli svog muža i da je sposobna da oprosti jer je razumela i prihvatila.
Dok smo ljuti i povređeni, kao da našom energijom vladaju te emocije, a one nas uvek drže zarobljenicima –kao da smo zaglavljeni u tom jednom mestu.
Nekad ne možemo da razumemo zašto nas je neko povredio, nekad možemo. Bitno je da prihvatimo, oprostimo i krenemo dalje.