Ako tuga traje duže od 6 meseci potražite stručnu pomoć

Većina odraslih, zrelih ljudi je doživela gubitak drage osobe. Neki se brzo oporave, a nekima je potrebno više vremena. Neko pati tiho da drugi ne primete, dok neko ima potrebu da svi znaju za njegovu patnju. Neko mnogo radi da ne bi imao vremena da razmišlja o gubitku drage osobe, neko ne može uopšte da radi. Kao i u mnogim drugim aspektima i u tugovanju smo različiti.

Faze tugovanja

Milena mi se obratila za pomoć pošto ne uspeva da izađe iz kandži patnje više od godinu dana nakon majčine smrti. Ne spava, zanemaruje porodicu, posao “otaljava”, smršala je… Suprug i deca pokušavaju da je uteše na razne načine, ali više nemaju ideja šta da urade. A i ona vise ne želi da ih opterećuje.Tuga po gubitku drage osobe je potpuno prirodna. Smatra se da ako traje duže od šest meseci, treba potražiti stručnu pomoć.
Modifikovani Kubler–Rosov model objašnjava faze kroz koje prolazimo. Posle prvobitnog šoka, neverice, sledi faza negacije u kojoj taj mehanizam odbrane radi za nas da bi sprečio veliku patnju i bol. Posle toga nastupa faza agresije u kojoj smo frustrirani i anksiozni, uplašeni I bespomoćno tražimo izlaz. Zatim ulazimo u fazu pogađanja u kojoj tražimo razloge i smisao u onome što se desilo, pričamo o tome i tražimo da nas drugi slušaju. U sledećoj fazi tugovanja, depresije, fazi u kojoj se obično potraži stručna pomoć, preokupirani smo događajem i bez ikakve nade da će biti bolje. Oporavak počinje fazom prihvatanja, traženjem mogućih izlaza iz situacije, pravljenjem planova za budućnost.
Tuga za izgubljenom dragom osobom postaje problem SAMO KAD OSOBA I POSLE VIŠE MESECI POKAZUJE DA NE VIDI SMISAO SVOGA ŽIVOTA BEZ IZGUBLJENE OSOBE, KAD JE POTPUNO BESPOMOĆNA I BEZ NADE. Inače se ne smatra patologijom.
U radu sa Milenom prošla sam kroz sledeće korake:
1. Pričala je o majci i odnosu sa njom.
O tome kakva je osoba majka bila, kao i kakva je Milena osoba postala zahvaljujući majci. Setila se mnogih divnih trenutaka, a bilo je i onih koje je želela da zaboravi. Pitala sam je kako bi je njena majka savetovala da se ponaša u ovoj situaciji. Da li bi opravdavala njeno ponašanje? Kao da je to bio prvi trenutak u kom je ona počela da prihvata da je nema.
2. Razdvojili smo tugu od trauma
Milenina majka je bolovala od teške bolesti. Često je u svom umu ponovo doživljavala slike majke koja leži u bolničkom krevetu, bespomoćna i bez svesti. “Sve što vidim je slika nje kako umire sama.” Pomogla sam joj da uvidi da je to samo kraj priče, da sagleda celinu majčinog života. Majka je imala ispunjen život, sa puno radosti koje je doživljavala sa suprugom i dvoje dece. Bila je snažna i srećna osoba.
Kad posmatramo nečiju smrt u kontekstu celog života te osobe, smanjujemo njeno loše značenje. Istina je da se u našoj kulturi o smrti još uvek često razmišlja kao o tabuu, kao o nečem konačnom i strašnom. Kroz hipnotički trans, Milena se opustila i doživela prijatne trenutke sa svojom majkom. To je njenom umu pomoglo da prevaziđe traumu i poslednju sliku urezanu u njeno pamćenje, sliku majke u bolničkom krevetu.
3. Radile smo na osećanju krivice.
Milena se osećala krivom misleći kako nije uradila sve da se njena majka oporavi. Stalno se pitala šta je mogla da uradi drugačije. Osećala je krivicu čak i pri pomisli da prestane da tuguje, a njene majke više nema.
Kroz priču o tome šta bi joj majka savetovala, shvatila je da bi to sigurno bilo da treba da živi svoj život srećna i ispunjena. Prihvatila je da će se sigurno na bolji način odužiti majci kroz svoj lični uspeh u životu, kroz sećanja na divne trenutke provedene sa njom, kroz razgovore sa njom jednom do dva puta mesečno odlazeći na mesta koja je mama volela, radeći ono u čemu je ona uživala. Smislila je svoj ritual koji joj je pomogao da prihvati da njene majke više nema u fizičkom obliku. Ali nastavlja da živi kroz njena sećanja.