U HARMONIJI SA SOBOM I DRUGIMA

Ne znam za vas, ali ja sam odgajana kao neko ko treba da bude nezavisan, sposoban da sam o sebi vodi računa i da me nikakvi planovi i poslovi ne mogu sprečiti u ostvarivanju mojih želja. Koliko mi je to u životu donelo uspeha i ispunjenosti, mogla bih reći da mi je i u pojedinim trenucima naškodilo. Naročito u odnosima sa partnerom ili nekim drugim bitnim ljudima u mom životu. Jednom mi je moj mentor rekao: “Ljiljana, ti si imala više sreće nego pameti.“ Koliko ste puta vi pomislili nešto slično za sebe?

Zavisnost od drugih ljudi

Da se vratimo pitanju (ne)zavisnosti. Zaustavite disanje za par sekundi. Kako se osećate? Ukoliko ste u formi, izdržaćete do minuta, većina nas samo 30-40 sekundi. I odmah počinjemo da se osećamo neprijatno, posle minuta paničimo, a posle 4 -5 minuta bez kiseonika naš je mozak ozbiljno oštećen, pod uslovom da nismo umrli. Za mene je ovaj mali eksperiment o zaustavljanju disanja dokaz moje potpune zavisnosti od prirode i to prihvatamo kao takvo, uopšte se ne suprostavljamo.
MORAMO DA DIŠEMO DA BISMO BILI ŽIVI.
Mnogi ljudi koji su oboleli od hroničnih bolesti, prihvataju činjenicu da ne mogu bez lekova. Zavisni smo i od tehnologije. Zamislite da nam neko ukine internet ili mobilne telefone (a koristimo ih tek poslednjih 15-20 godina)!
Ono što nam najčešće pravi problem jeste prihvatanje zavisnosti od drugih ljudi.
DA- ZAVISIMO OD TUĐE PAŽNJE, LJUBAVI, PRIHVATANJA, DODIRA I BRIGE. I ONI OD NAŠE.
Ali, često nam je teško da se sa tim suočimo. RANJIVI SMO, MEKANI, POVREĐUJU NAS SITNICE, ŽELJNI SMO LJUBAVI. Kad to prihvatimo, nismo više tako čvrsti ni prema sebi ni prema drugima, dolazimo u harmoniju sa realnošću, sa prirodom. Zavisnost od drugih ljudi nije nešto čega treba da se stidimo, bez obzira na to što naša kultura naglašava samodovoljnost, nezavisnost.

Kome smo bitni?

Često nas glas drage osobe, ukus omiljene hrane u ustima, običan uzdah, suočavaju sa činjenicom da su 10.000 naših potencijlanih ranjivosti u stvari 10.000 naših darova.
Kako? Uzmite u obzir neke stvari od kojih zavisite. Zamislite da ove godine morate da ostavite sva svoja vrata otključana, zamislite da ne smete da popričate ni sa jednim prijateljem , bliskim članom porodice. Da nemate pristupa svojoj omiljenoj hrani ili da ne možete da slušate muziku koju volite. Za mene je ovo najgora moguća stvar koja može da se desi. Ali ovo nije samo moja istina, ovo je istina za sve ljude koje poznajem.
Kad pogledam u suprotnom smeru, prepoznajem mnoge ljude koji zavise od mene. Na mnoge utiče moj osmeh, boja glasa kojim im se obraćam, na neke čak i moje slobodno vreme. Kada tako pomislim o sebi, osećam se dobro. Povezana sam sa tim ljudima, pre nego izolovana i bitna sam. I odmah sam nežnija i ljubaznija prema njima.
Koliko god da su drugi zavisni od mene, JA ZAVISIM OD SEBE. Ono što sam danas je posledica hiljada svakodnevih dešavanja u mojoj prošlosti, i dobrih i loših. Sve moje ostvarene i neostvarene želje, rešeni problemi, oprani sudovi, negovana prijateljstva i odnosi sa drugim ljudima, sve moje naučene lekcije – jednostavno, sve sam to ja.

Sreća u tuđim očima

Ako pogledam unapred, jasno mi je da moja budućnost zavisi od mene kakva sam sad. Ne pod pritiskom, već nežno prihvatam da moje buduće “ja” računa na moje sadašnje “ja”. Šta će biti bitno osobi koja ću postati? Šta mogu da učinim ove godine, ovog meseca, danas da ta osoba bude srećna , zadovoljna, spokojna?
Budite iskreni prema sebi i svojim potrebama.
ŠTO VIŠE PRIHVATIMO DA ZAVISIMO OD TUĐIH OSMEHA, BRIGE, LJUBAVI, PRIHVATANJA (a i oni od naših), paradoksalno, SVE SMO SREĆNIJI I ISPUNJENIJI.