Narcisoidni roditelji i njihova deca

Milica je potražila moju pomoć zbog anksioznosti. Panični napadi su bili česti i toliko jaki, da je dovela sebe u stanje da ne sme da ostane sama u kući, a ni da izađe napolje. Život se svodio na druženje i to retko, sa par prijatelja koji su imali razumevanje za nju, kao i na konstantne svađe sa partnerom. Strah je bio sveprisutan i sveobuhvatan, bez trunke uvida u svoje sposobnosti.

Završila je fakultet, ali se nije zaposlila, ne verujući u to da je sposobna da ode i radi. Ima izražene psihosomatske probleme, najčešće u vidu povraćanja i poremećen cirkadijalni ritam. U našim razgovorima, došli smo i do priče o roditeljima. Razveli su se kad je imala 10 godina. Izabrala je da bude sa mamom. Snalazile su se kako su znale i umele, jer su od tog trenutka prestale da postoje za njenog oca. U tim godinama je bila vrlo snalažljiva, odličan đak, omiljena u društvu. Bila je buntovna kao i svaki tinejdžer, ali se osećala sigurnom u sebe, možda je čak bila i hrabrija od prosečnog deteta. „Znala sam o sebi da vodim računa“- rekla je sa osmehom.

Psihopatološka crta roditelja

Desilo se jedno izrazito traumatično iskustvo, nekako u isto vreme kad je njen otac počeo da se javlja. U tom trenutku je njegovo prisustvo za nju bilo značajno, ulivalo je neku sigurnost i povezanost sa njim, koju nikad ranije nije imala. Ali, ovo nije priča o Milici. Ovo je priča o narcisoidnom roditelju i njegovom uticaju na dete. Istraživanja u psihologiji pokazuju da preko 70% klijenta koji potraže psihološku pomoć imaju probleme tokom života jer su odrastali sa roditeljima koji imaju neku izraženu psihopatološku crtu. Jedna od njih je i narcisoidnost. Posledice trauma u detinjstvu, naročito u vidu zanemarivanja ili zlostavljanja, alarmantno se intenziviraju u godinama kad postajemo zrele osobe. Deca narcisoidnih roditelja to jako dobro znaju. Odrastanje bez empatičnog roditelja, onog koji za dete nema razumevanja i nežnosti, roditelja koji ima preteranu ideju sopstvene veličine, lažne autoritarnosti i sposobnosti, postaju i ostaju osobe koje celog života traže konstantnu potvrdu lične vrednosti, veruju u to da su niko i ništa bez nekog drugog i jako rano internalizuju poruku: VREDAN SI SAMO ONOLIKO KOLIKO MOŽEŠ DA ZADOVOLIŠ POTREBE DRUGOG. U početku roditelja, a kasnije i svih drugih bitnih ljudi u njihovom životu. Odrasli su u uverenju da ljubav nikad nije bezuslovna, možda čak i da je nema.

Neka od pogrešnih uverenja koje razvijaju deca narcisoidnog roditelja:

TVOJA VREDNOST JE UVEK USLOVLJENA. Sam po sebi si nebitan, ali ukoliko dobro odgovaraš na ono što tvoji roditelji traže, onda tvoja vrednost raste. U porodici je često naglasak na reputaciji, statusu, nekim lažnim maskama u javnosti, a situacija je potpuno drugačija iza zatvorenih vrata. Deca su često svedoci užasne porodične dinamike: roditeljskih svađa, verbalnih vređanja, čak i fizičkih obračuna. Milica je često tome prisustvovala, a naravno bila je i do te mere zanemarena da je recimo ostajala zaključana u kući. Otac bi poslednji izašao iz kuće i zaboravivši da ona treba da ide u školu.
Tako deca razvijaju uverenje da ne vrede ništa kao samostalne jedinke, da ne postoje ukoliko ne izvršavaju sebične potrebe roditelja. Kao odrasle osobe nemaju samopouzdanje, samopoštovanje i veru u sebe.
AKO NISI PERFEKTAN I USPEŠAN U SVEMU- bolje da te nema. Narcisi su pravi majstori u tome da obezvrede sve što dete postigne. Dečja postignuća nemaju nikakvog smisla ako se ne ukalpaju u grandioznu sliku koju roditelj ima. Takav roditelj nikad nije ponosan na svoje dete, niti ga hvali. Nekad mu čak i zavidi na uspehu, pogotovo ako taj uspeh podržava odvajanje deteta od roditelja. Omalovažaju ga i vređaju. Milicu je tata redovno „pljuvao“. Kad je diplomirala, rekao joj je „kako to svaka budala može“.

Uvek je neko bolji od tebe

Šta god da je uradila, nikad nije bilo dovoljno. Tako je Milica razvila svoj perfekcionizam do maksimuma, verujući u to da uvek može bolje. Nikad nije zadovoljna svojim postignućem. U umu narcisoidnog roditelja, bolje je da deteta nema, nego da je prosečno. UVEK POSTOJI NEKO BOLJI OD TEBE, počevši od tvoje braće i sestara. Milica se ne slaže sa svojom starijom sestrom, zato što je otac uvek među njima forsirao takmičenje. Da bi obe od njega dobile ljubav, morale su da budu bolje od one druge. Narcisoidni otac je bio majstor „triangulacije“, nepotrebnog podsticanja kod svoje dece potrebe da budu bolja od onog drugog, hraneći na taj način svoju bolesnu ideju sopstvene veličine i kontrole nad decom. Uvek postoji „žrtveno jagnje“ i „zlatno dete“. Milica je bila prvo. Često se bunila, a njena „zlatna sestra“ je sve to redovno prenosila ocu. Rano su naučene da se stalno upoređuju jedna sa drugom, pa i sa drugima i u svemu tome Milica nije razvila osećaj lične vrednosti i samopoštovanja. Zbog tih internalizacija u detinjstvu, sada u odraslom dobu, ima veliki problem da razvije bezuslovnu ljubav i prihvatanje prema sebi, svest o tome da ne mora uvek biti najbolja.

Od prezira do mržnje

U ODNOSU S DRUGIMA NORMALNO JE OSEĆATI PREZIR. Snishodljivost, prezir i mržnju narcisoidni roditelj često koristi u razgovoru s decom, naročito kada ga ne slušaju i ne prate njegova očekivanja. Na taj način, deca indukcijom i internalizacijom prihvataju takav govor mržnje i prezrivo, snishodlivo ponašanje kao normalno. Taj obrazac, prvo idealizacije kad im trebaš, a onda obezvređivanja kad si izvršio svoju funkciju, utiče na to da deca razviju uverenje da je LJUBAV NEPREDVIDIVA, STRAŠNA , NEIZVESNA. Deca bukvalno uče da „hodaju po jajima“, stalno uplašena reakcije koju mogu izazvati kod roditelja, a kasnije i kod drugih. Slično tome, čini da „oguglaju“ na kasnije verbalno zlostavljanje u životu. Iako nauče da prepoznaju verbalno i emocionalno zlostavljanje, ređe na njega reaguju od osoba koje su odrasle u zdravim porodicama. Jednostavno, takvo ponašanje im je poznato i „jedina je verzija ljubavi koju prepoznaju“. Iz tog razloga, Milica nije bila u stanju da kod svog partnera prepozna iste obrasce ponašanja koje je imao njen otac. Mislila je da je to uobičajeno i normalno- to da te neko naziva pogrdnim imenima, da te uglavnom ne primećuje i ne obraća pažnju na tvoje potrebe. Jednostavno, pošto je “ traumom povezana sa roditeljem“, nastavlja da se na isti način povezuje i sa partnerom.

To što ti osećaš, to nije bitno…

Narcističan roditelj, slično kao i narcističan partner, obezvređuje emocije deteta ili partnera. Do te mere, da se često razviju ekstremi. Ili „utrnu“ i ne osećaju ništa ili postanu buntovnici i osećaju sve, stalno do maksimuma. U svakom slučaju, emocije preplavljuju, jer nikad nisu procesuirane do kraja, na zdrav način. Odrasle osobe, često uz pomoć psihoterapije prihvate da imaju pravo na to da osećaju, da postoje. Nauče da procesuiraju svoje emocije, svoju patnju zato što nisu bili voljeni kao deca. Prihvate da imaju pravo da se ili POTPUNO ODREKNU KONTAKTA S RODITELJIMA ili da KONTAKT SVEDU NA MINIMALNU MERU KOJA NJIMA ODGOVARA. Nauče da razlikuju narcisoidno pogrešno verovanje njihovih roditelja od vere u sebe i svoje sposobnosti, nauče da su vredni ljubavi i sposobni da je pruže i prime. Nauče da su vredni i dobrih stvari u životu. Milica je kontakt sa ocem svela na minimum, samo onda kad njoj odgovara i na način koji njoj odgovara.

Vredni ste ljubavi

Deca narcisoidnih roditelja zaceljuju svoje rane veliki deo života. Često su te rane početak nečeg novog, divnog. Sa njima prestaje porodično nasleđe „ranjavanja“ i svoju decu odgajaju brižno i sa puno ljubavi. Sve suprotno od onoga što su oni doživljavali u detinjstvu. Nauče da upravljaju svojom traumom na jedan konstruktivan način, bez one destrukcije kojoj su kao deca svakodnevno bili izloženi. Rane ne zaceljuju dok se ne osveste, a vreme za to je individualno i ne može se uporediti s drugima. Dešava se onda kad su za to spremni, dovoljno jaki da se sa najgorim traumama uhvate u koštac. Deca narcisoidnih roditelja moraju da nauče da brinu o sebi i da prepoznaju zlostavljanje kad na njega naiđu. Priča o tome da se roditeljska ljubav ne dovodi pod znak pitanja, jednostavno ne važi kad se radi o manipulativnim, narcisoidnim roditeljima zlostavljačima. Takva deca, kao odrasli, sa razlogom tuguju za svojim „ srećnim detinjstvom“, za tim da nisu voljeni kao deca. Ali nauče da prihvate da sebe mogu kao odrasli voleti najbolje što znaju- kroz empatiju, saosećanje sa sobom, brigu o sebi i razvijanje samoljubavi. POSTAJU SIGURNI U TO DA JE IDEJA NJIHOVIH NARCISOIDNIH RODITELJA DA NISU VREDNI LJUBAVI, DA NISU BITNI, NAJVEĆA LAŽ OD SVIH KOJE SU U ŽIVOTU ČULI.