KAKO PREVAZIĆI UTICAJ “OTROVNIH” MAJKI?

Na našem životnom putu često susrećemo i ljude sa kojima je teško izaći na kraj. Neki od njih su “otrovni”, energetski vampiri. Nekad je to težak saradnik na poslu, nekad narcistički prijatelj koji stalno zahteva naše divljenje i podršku, a nikad ništa ne daje zauzvrat. Nekad je to partner sociopata koji manipuliše i uništava naše samopouzdanje.
Kad sretnemo ovakve ljude, već smo donekle odrasli, zreli i ponekad uspemo da prepoznamo loš uticaj takvih ličnosti na nas, pa pokušavamo da te odnose rešimo na razne načine. Ako ne uspemo- povlačimo se.

Kad te mama (ne)voli

Šta se dešava kad je ta “otrovna” osoba u vašem životu vaša majka?
“Ubeđena sam da moja majka ima neki poremećaj ličnosti. Kad sam bila mala svi su mislili kako je ona jako posvećena i divili su joj se, a ja sam stalno mislila kako ništa što ja uradim njoj ne valja. Koju god ocenu da sam dobila, po njoj je moglo to i bolje. Petice su uvek bile posledice njenog angažovanja i poznavanja nastavnika. Kad god bih nešto uradila a da nije bilo po njenoj volji- govorila je da je ne volim, jer da je volim, drugačije bih se ponašala. Kad sam postala devojka nijedan joj dečko nije bio dovoljno dobar jer nije zadovoljavao njene standarde- uglavnom joj se nije divio dovoljno…“
Milica je dugo pričala o konstantnom ponižavanju, strahu, osećanju krajnje mizerije koje je doživljavala u odnosu sa svojom majkom. Sad se oseća krivom zato što tako misli i priča o njoj. Međutim, što je mama starija, sve je zahtevnija i kritičnija prema njoj. U svemu tome Milica je ozlojađena, nesigurna, uplašena. U pedesetoj godini još uvek je rasplače i čini da se oseća krivom što je živa.

A gde je ljubav?

U porodici je uvek mama bila ta koja je donosila odluke, otac je bio zaplašen i ucenjivan. Čak je i druge muškarce dovodila u kuću pravdajući se da je to zato što on ne može da joj da to što njoj treba. A onda je svojim šarmom zasenjivala i vladala, kao neka “apsolutistička kraljica”. Stalno je govorila da je Milica presrećna što ima takvu mamu jer ima na koga da se ugleda.
„Sad sam najviše ljuta na sebe, jer ništa drugo ne radim celog života, osim što pokušavam da joj se dopadnem. Razvela sam se jer joj se moj muž nije dopadao, nemam decu jer kakva bi to deca bila od takvih roditelja (mene i mog bezveznog muža), debela sam jer ne znam da se hranim zdravo… Pravo je čudo što sam završila fakultet i imam posao koji je ispod svakog nivoa…“
Karakteristično za zamršen odnos sa ovakvim roditeljem jeste stalno, očajničko traženje njihove ljubavi, odobravanja, prihvatanja i konstantno odsustvo svega toga. Takvi roditelji nikad ne daju deci ono što im treba. Oni tačno znaju šta je to i koriste tu dečju potrebu za prihvatanjem za punjenje svojih nezdravih potencijala.
Milica se svakodnevno čuje sa majkom, nekad razgovaraju po ceo sat(iako ona stalno priča po komšiluku da je ona ne zove i ne obilazi). Dobrog je zdravlja i tata je još živ, ali je starica zaključila da Milica treba da ostavi posao(jer i tako radi za mizernu platu i da treba da dođe da živi sa njima i brine o njima koji su potpuno nemoćni).

Koraci ka ličnom miru i razumevanju

„Jedva čekam da umre, i osećam se strašno krivom zbog toga. Šta da radim?“- to je najčešće pitanje koje Milica sebi postavlja.
U razgovoru sa njom u jednom trenutku sam joj rekla da mi treba 100.000 dinara. Ona me je začuđeno gledala. Onda je shvatila:
MOŽEMO DA TRAŽIMO SAMO ONO ŠTO MOŽEMO DA DOBIJEMO.
Ozbiljno sam nastavila- ona je baš zahtevan slučaj i rad sa njom je skuplji od rada sa drugima, a to će je koštati 100.000 dinara.
A ona mi je odgovorila da ne može toliko da mi plati jer jednostavno nema taj novac.
Naravno, platila je uobičajeni honorar.
Svaki sledeći put kad bi u razgovoru sa majkom shvatila da opet traži njeno odobravanje i prihvatanje, setila se ovog našeg razgovora i njene neostvarive želje da od majke dobije to što joj treba. Majka jednostavno nema to da joj da.
NE MOŽEŠ NEKOME DATI NEŠTO ŠTO NEMAŠ.
Sledeći korak je DETOKSIKACIJA.
Milici je bilo jasno da od majke ne može dobiti to što traži, ali morala je da promeni svoj odnos i ponašanje. Zajedno smo napravile plan –da se čuje sa mamom dva puta nedeljno, da skrati razgovore na 10-15 minuta i posećuje roditelje jednom mesečno.
Razvile smo i verbalni plan – na sve uvrede odgovaraće mirno, tiho, jasno, učtivo… ali čvrsto.
U početku se Milici učinilo da ne može tako da zanemaruje svoje roditelje, ali je ubrzo počela da oseća veliko olakšanje u komunikaciji sa majkom. Više nije osećala mržnju i bes posle svakog razgovora, već olakšanje što može brzo da se vrati u normalu.
Iako je Milica bila jako uzbuđena zbog ovakvih promena, ono što je ostalo bili su STRAHOVI.
Prepoznajte i pobedite svoj strah.
Plašila se da neće istrajati u tim promenama i posledica koje će one izazvati.
ZNATI šta treba da uradimo je često drugačije od onoga kako se OSEĆAMO kad to radimo. Zato sam pitala Milicu kako želi da se oseća sa tim novim, jasno postavljenim granicama u odnosu na svoju majku. “Jasno i odlučno”.
Mnoga istraživanja su pokazala da kad ljudi vizuelizuju i posmatraju sebe spolja u nekim novim oblicima ponašanja, mnogo brže i lakše usvajaju ta ponašanja.
Pomogla sam Milici da u stanju duboke relaksacije vidi sebe kako “jasno i odlučno” postavlja nove granice u ponašanju prema majci. Ponavljale smo to onoliko puta koliko je njoj bilo potrebno da oseti da su granice prema manipulativnoj majci baš takve. JASNE I ODLUČNE.
AKO NAS NEKO TRUJE SVOJIM PONAŠANJEM, JEDINO ŠTO JE U NAŠOJ MOĆI JESTE DA SMANJIMO NJIHOV OTROVAN UTICAJ TAKO ŠTO ĆEMO SMANJITI VREME KOJE SA NJIMA PROVODIMO- izbegavaćemo ih.