Intimnost je osnovni sastojak svake partnerske veze. Ona podrazumeva da sa svojim partnerom delite posebnu emotivnu i psihlošku povezanost. To je najvredniji poklon koji dajete onome koga volite, poklon pun poverenja, bezrezervne podrške i osetljivosti za njegove (njene) probleme, poštovanje i brižnost, bez obzira na okolnosti.

Kad ste sa nekim intimni, odbacujete sve svoje paravane, prestajete da glumite i osećate se dobro sami sa sobom. Sa svojim partnerom delite svoj najintimniji svet i misli i isto tako prihvatate njegov, bez rezervi i osuđivanja.

Osnova intimnosti je poverenje i ne dobija se na “tacni”, već se gradi godinama. Što smo duže sa nekim u vezi otkrivamo sve dublje načine povezanosti i to nam pruža veću sigurnost i osećanje zajedništva, pripadnosti. Zdrava intimnost smanjuje strah i suprostavlja se usamljenosti i izolovanosti.
Ponekad u partnerskim vezama može doći do smanjenja poverenja i poštovanja i tada dolazi i do gubljenja intimnosti. Počinjemo da se osećamo kao da živimo pored nekog koga ne poznajemo ko nas, a i mi njega ne razumemo. Često moji klijenti komentarišu: “Promenio se. Ja ga više ne prepoznajem”. A u stvari, menjamo se svi.

U ovom tekstu pišem o tome šta je to što najviše utiče na smanjenje intimnosti kod žena koje su zaista različite od muškaraca, toliko, da ih i različite sile razdvajaju ili privlače. Ono što smeta ženama, muškarci i ne primećuju, i obratno. Najčešći odomaćen izraz za takvo osećanje je: “Ne mogu s njim, a ni bez njega”.

Možda se neko neće složiti sa mnom, ali posle toliko godina rada, a i bavljenja ovim poslom, sa sigurnošću tvrdim da je ŽENA POKRETAČKA SNAGA PORODICE. Kad je žena srećna, srećna je i porodica!

S druge strane, svaki muškarac se oseća kao muškarac tek kad svoju ženu učini srećnom. Gde onda grešimo?

Jedna od stvari koja ženu “uništava” kao ženu  jeste da se oseća neprimećenom. Ako suprug ne obraća pažnju na nju, nije mu stalo do njenog mišljenja i izgleda, ona gubi svoj ženski sjaj.

Žene vole pažnju, komplimente, što više to bolje. Kada primaju puno pohvala i pažnje od svojih partnera, žene prosto sijaju. Ako vaš partner nema običaj da vas pohvali za izgled ili dobro skuvan ručak, zapitajte se zašto je tako?

Pokušajte da promenite nešto, istestirajte ga, privucite njegovu pažnju. Pokažite mu da vam je stalo do toga da vas primeti i da vas podrži. Primite njegove komplimente sa osmehom i velikodušnošću. Naučite ga da obraća pažnju i na vašu ćerku, ako je imate. Primetite kakve su devojčice: čim im kažete da su divne i lepe počinju da se smeškaju i plešu, igraju od radosti. Takve smo i kad odrastemo, samo što nas odrastanje košta gubitka neposrednosti i postojanja straha od pokazivanja emocija. Pokažimo da nam prija!

Nama ženama stalno je potrebno da nas neko bodri, podržava i ponovo uverava da je nešto možda, čak i bolje nego što zaista jeste. Čudna smo mi bića! Verovatno ste i vi jedna od onih kojoj treba neko da ide sa njom u kupovinu (npr. farmerki) i da vam kaže da vaša guza lepo izgleda u njima, čak iako ste zadovoljni sa onim što vidite u ogledalu.
Kad partner prestane da se ponaša tako prema nama, da nas bodri, hvali i po stoti put uverava u našu lepotu i posebnost, mi počnemo da verujemo u to da nas više ne voli i povlačimo se u sebe. Počinjemo da verujemo da nam muškarac nije potreban i emotivno se udaljavamo od njega. Sve iz potrebe za sigurnošću.
Zato muškarci, ne zaboravite da nas hvalite, da nam svakodnevno dajete komplimente po pitanju lepote, majčinstva, kulinarstva! Tako nam ulivate osećaj sigurnosti, znamo da smo izabrale pravog partnera i onda se i mi trudimo da budemo još bolje.

Znate sigurno šta su lovci, a šta sakupljači. U praistorijsko vreme, muškarci su bili lovci, a žene su skupljale plodove, drva i sl. I danas se vrši slična generalizacija, mada nas je emancipacija dovela do toga da mi (žene) radimo sve. Ostaje činjenica da više skupljamo stvari, a i emocije, nego muškarci. Sigurno imate više pari cipela, odeće, nakita od vašeg muškarca, a bogami i više emocija i to na dubljem nivou. Kad gledamo zajedno neki tužan film, mi se obično rasplačemo, a oni ništa. Kad nam je prijatelj u problemu, ili kad vidimo da neko dete pati, mnogo više saosećamo sa njima i akumuliramo te emocije negde duboko u nama. Ponekad osetimo potrebu da to izbacimo. U takvim trenucima nam je potrebno osećanje prisutnosti našeg muškarca, da znamo da je tu za nas kad smo ranjive, da nas prihvata i voli takve kave jesmo. Ako oni misle da smo mi nerazumne ili da smo “poludele” i ne razumeju tu našu potrebu, počinjemo da se udaljavamo od njih i postajemo opet sami sebi dovoljne.

Zato, muškarci, dozvolite sebi da nas saslušate bar po pola sata dnevno. Posvetite nam se, pokažite zainteresovanost. Na taj način ćete izbeći velike”oluje”. Ne tražimo da nađete rešenje problema, samo nam treba da ste tu dok mi “procesiramo” naša osećanja!