Skoro svkog dana imam poziv od neke osobe koja za sebe tvrdi da je depresivna.I traži pomoć. Evo priče o Ani. Ona je lepa žena, trideset i neka godina, u vezi sa muškarcem koja je ne zadovoljava, osrednje je uspešna u poslu kojim se bavi. Prosečna neudata žena sa ovih prostora. Pozvala me je u stanju prilično lošeg raspolženja. Njena patnja dugo traje i vremenom je sve veća. Ranije je imala faze sreće, ali u poslednje dve godine preovlađuju tuga, strah, krivica, čak i očaj. Da … razmišljala je i o samoubistvu.

“Želim da budem mrtva, ali ne zauvek”. Ta je izjava suština kontradiktornih osećanja koju ljudi doživljavaju kad se u njihovom umu pojave autodestruktivne misli. Ideja o samoubistvu je zavodljiva jer nudi oslobađanje od patnje, bola i jada, ali smrt je drastično i odveć trajno rešenje.
U razgovoru sa njom uspela sam da joj objasnim da smisao koji dajemo životu zavisi od pogleda na svet, naših uverenja i vrednosti. Svi imamo određene obrasce emocija i ponašanja koje proizilaze iz takvih emocija.

Dok god smo depresivni,ili na drugi način emocionalno izmučeni, gotovo je sigurno da naše misli potiču od deformisanog, nerealističnog, negativnog načina razmišljanja. Razmišljamo mislima koristeći određene reči, JEZIK kojim sebe dovodimo u “depresivna”stanja. Najčešće sami sebe omalovažavamo, umanjujemo svoja postignuća, mislimo da nas niko ne voli. Ana je često bila patetična, jadna i stalno je govorila da ne želi da živi tako. U stvari je koristila određene reči da bi sebe dovela u stanje tuge, očaja,”depresije”.
Druga stvar koja je bitna jeste FOKUSIRANOST. Svi koji su depresivni misle da nemaju sreće i da je sve što oni urade uvek pogrešno i osuđeno na propast. Plaču, ne mogu da zaborave prošlost prepunu ružnih iskustava, loših odluka i nesrećnih događaja.

Za vreme naših početnih razgovora Ana nijednom nije ispričala neki lep doživljaj iz svoje prošlosti, a imala ih je, kao i svi drugi ljudi. Ali, ona je tim negativnim stvarima pridavala veći značaj.
Treća stvar na koju obraćam pažnju jeste FIZIOLOGIJA. Osoba koja je depresivna diše površno i plitko, ima uvučenu glavu u ramena, jako je ozbiljna i bez osmeha, stalno oseća neku napetost i iz nje prosto izbija nezadovoljstvo.

“Niko neće da se druži sa mnom, svi me izbegavaju, ko želi da bude sa ovakvom osobom?”
U našim razgovorima Ana je shvatila da je ona koristila ove tri stvari: JEZIK, FOKUSIRANOST I FIZIOLOGIJU da bi sebe dovodila u stanje očaja i tuge. Pitanje je koje je potrebe ona na taj način (negativan) zadovoljavala? Često je štitila svoje pravo da bude depresivna tako što je bila ljuta na svoje bližnje, naročito na partnera. Zadovoljavala je potrebu za :
Ljubavlju-kad je depresivna svi je vole i žao im ih je
Značajnošću-kad joj pozli svi su pritrčavali u pomoć i brinuli, pokazivali joj koliko im znači
Sigurnošću- dok je bila u depresivnom raspoloženju, osećala se sigurnom.
U našem daljem radu okrenuli smo se pronalaženju novih obrazaca ponašanja i sticanju novih navika kojima je zamenila dotadašnje. Počela je sama kod sebe da uočava trenutke kad bi osetila da ulazi u stanje “depresije”, menjala je govor tela, fiziologiju, držanje, reči koje je koristila i fokusirala se na one dobre stvari koje je u životu imala , a naravno da ih ima i sada.
Donela je nove, radikalne odluke i shvatila da je depresija samo bila siguran način da je odvuče od kvalitetnog rešavanja problema. Odnosno, ona joj je bila opravdanje za nedonošenje odluka.
“Samo sam glumila da sam depresivna, jer sam od toga imala koristi.”
Depresija je bolest koja se uspešno leči, ne samo antidepresivima. Istraživanja pokazuju da ukoliko se ne leči, jedna od 6 depresivnih osoba izvršava samoubistvo. Najviše razloga za ozdravljenje je u našim rukama i nije sramota potražiti stručnu pomoć kad osetimo da nam je potrebna.